admin

Hodočašće od 10.10 do 12.10. 2019.

Međugorje, selo jugozapadno od Mostara, do 24. juna 1981. živelo je životom ostalih sela toga kraja da bi od toga dana postalo najpoznatijom župom u svetu. Prema kazivanju nekoliko dece iz Bijakovića, zaseoka Podbrdo, ugledalo je Ženu s detetom koja im je rukama davala znak da se približe…. i tako je sve počelo. Od tada desetine hiljada ljudi svake godine, iz celoga sveta, dolazi na hodočašće Kraljici Mira.

Naša mala grupa, bilo nas je dvadeset, krenula je satipo posle ponoći, 10.10., na put. Dobro raspoloženi smestili smo se u autobus i krenuli na put, svakako uz molitvu koju je predvodio naš pater Željko. Vreme je prolazilo, noć je prešla u jutro pa u dan da bi oko podneva stigli do odredišta – Međugorja. Naši domaćini Ivo i Anka Jerković su nas ljubazno dočekali. Brzo smo se smestili, ručali, malo odmorili i krenuli na Podbrdo – Brdo ukazanja. Na mestu ukazanja postavljen je kip Kraljice Mira. Na uzlaznoj stazi postavljeni su reljefi radosnih i žalosnih otajstva krunice  kao i svi hodočasnici i mi smo putem molili krunicu. Moram reči da je hod „stazom“ ako se tako može nazvati, prilično naporan. Po programu, za sve hodočasnike, ispred crkve u 17h molila se krunica da bi u 18h počela sveta misa a nakon toga Euharistijsko klanjanje. Po slobodnoj proceni to veče bilo je prisutno više stotina hodočasnika. Sledečeg jutra, nakon doručka, krenuli smo na Križevac – brdo iznad Međugorja. Na samom vrhu brda stanovnici sela podigli su osam i po metara visok betonski križ. Na putu do vrha postavljeni su reljefi, postaje Križnog puta, te smo mi, predvođeni pater Željkom obavili pobožnost Križnog puta. Na početku pobožnosti pater Željko nas je sve pozvao da u naše molitve uključimo pevače našeg zbora kao i sve vernike naše zajednice.  Moram reči da je pohod do vrha izuzetno naporan, ko je bio zna o čemu govorim. Sa nama na ovaj pohod išla je i naša sugrađanka Milica, slepa devojka iz jedne beogradske župe. Uz pomoć Filipa i Ester hrabro se uhvatila u koštac sa svim poteškoćama i pri tom predvodila pevanje u prigodnoj pobožnosti koju smo obavljali. Njena upornost, vera, snažan duh su za svako poštovanje. Moram reči da ni povratak nije bio lakši, svi smo odahnuli kad smo stigli u podnožje. Ručak, kratak odmor a u 17h ispred crkve krunica, sveta misa, klanjane križu. Početak je vikenda i te večeri je bilo prisutno sigurno preko hiljadu ljudi.

Poslednjeg dana hodočašća obišli smo „Majčino selo – javna ustanova za skrb o djeci bez roditeljskog staranja“. Program se provodi u sedam porodičnih kuća. Za svaku od tih kuća zadužene su po dve odgojiteljice. Deca tako uz svoju kuću i svoje tete imaju osećaj pripadnosti i porodične topline. Po dolasku u selo primila nas je gospođa Paula Tomić, voditeljica posetilaca, koja nas je upoznala sa radom te ustanove. Naša grupa je predhodnog dana prikupila novac kojim smo kupili malo slatkiša za žitelje sela. Obišli smo i galeriju u kojoj su izloženi radovi dece. To je prodajna galerija te im se kupovinom njihovih radova takođe može pomoći.

Vreme je brzo prošlo, požurili smo na ručak, oprostili se od naših domaćina i krenuli na put. U Zemun smo stigli oko 22h, umorni i puni utisaka. Ovo putovanje obavili smo uz pomoć donatora fra Petra Ljubičića iz Hercegovine, koji nam je, kako on kaže na slavu Božju, obezbedio  novčana sredstva  za prevoz i mi  mu se svi, na tome, od srca zahvaljujemo.

Volela bih da kažem da je ovo hodočašće ostavilo traga u našim srcima, da nas je potaklo na poniranje u samog sebe, na sagledavanje onoga što trebamo kod sebe ispraviti a da li je tako prepuštam svakom od nas da o tome razmisli.

Završiću stihovima hodočasničke pesme:

 Došli smo ti Majko draga, sa svih strana ove zemlje; donije smo ti jade svoje i u njima svoje želje. Pogledaj nas utješi nas svoje ruke stavi na nas, svome Sinu preporuči Majko mira moli za nas.

Marija Galun

Hodočašće od 10.10 do 12.10. 2019.

Međugorje, selo jugozapadno od Mostara, do 24. juna 1981. živelo je životom ostalih sela toga kraja da bi od toga dana postalo najpoznatijom župom u svetu. Prema kazivanju nekoliko dece iz Bijakovića, zaseoka Podbrdo, ugledalo je Ženu s detetom koja im je rukama davala znak da se približe…. i tako je sve počelo. Od tada desetine hiljada ljudi svake godine, iz celoga sveta, dolazi na hodočašće Kraljici Mira.

Naša mala grupa, bilo nas je dvadeset, krenula je satipo posle ponoći, 10.10., na put. Dobro raspoloženi smestili smo se u autobus i krenuli na put, svakako uz molitvu koju je predvodio naš pater Željko. Vreme je prolazilo, noć je prešla u jutro pa u dan da bi oko podneva stigli do odredišta – Međugorja. Naši domaćini Ivo i Anka Jerković su nas ljubazno dočekali. Brzo smo se smestili, ručali, malo odmorili i krenuli na Podbrdo – Brdo ukazanja. Na mestu ukazanja postavljen je kip Kraljice Mira. Na uzlaznoj stazi postavljeni su reljefi radosnih i žalosnih otajstva krunice  kao i svi hodočasnici i mi smo putem molili krunicu. Moram reči da je hod „stazom“ ako se tako može nazvati, prilično naporan. Po programu, za sve hodočasnike, ispred crkve u 17h molila se krunica da bi u 18h počela sveta misa a nakon toga Euharistijsko klanjanje. Po slobodnoj proceni to veče bilo je prisutno više stotina hodočasnika. Sledečeg jutra, nakon doručka, krenuli smo na Križevac – brdo iznad Međugorja. Na samom vrhu brda stanovnici sela podigli su osam i po metara visok betonski križ. Na putu do vrha postavljeni su reljefi, postaje Križnog puta, te smo mi, predvođeni pater Željkom obavili pobožnost Križnog puta. Na početku pobožnosti pater Željko nas je sve pozvao da u naše molitve uključimo pevače našeg zbora kao i sve vernike naše zajednice.  Moram reči da je pohod do vrha izuzetno naporan, ko je bio zna o čemu govorim. Sa nama na ovaj pohod išla je i naša sugrađanka Milica, slepa devojka iz jedne beogradske župe. Uz pomoć Filipa i Ester hrabro se uhvatila u koštac sa svim poteškoćama i pri tom predvodila pevanje u prigodnoj pobožnosti koju smo obavljali. Njena upornost, vera, snažan duh su za svako poštovanje. Moram reči da ni povratak nije bio lakši, svi smo odahnuli kad smo stigli u podnožje. Ručak, kratak odmor a u 17h ispred crkve krunica, sveta misa, klanjane križu. Početak je vikenda i te večeri je bilo prisutno sigurno preko hiljadu ljudi.

Poslednjeg dana hodočašća obišli smo „Majčino selo – javna ustanova za skrb o djeci bez roditeljskog staranja“. Program se provodi u sedam porodičnih kuća. Za svaku od tih kuća zadužene su po dve odgojiteljice. Deca tako uz svoju kuću i svoje tete imaju osećaj pripadnosti i porodične topline. Po dolasku u selo primila nas je gospođa Paula Tomić, voditeljica posetilaca, koja nas je upoznala sa radom te ustanove. Naša grupa je predhodnog dana prikupila novac kojim smo kupili malo slatkiša za žitelje sela. Obišli smo i galeriju u kojoj su izloženi radovi dece. To je prodajna galerija te im se kupovinom njihovih radova takođe može pomoći.

Vreme je brzo prošlo, požurili smo na ručak, oprostili se od naših domaćina i krenuli na put. U Zemun smo stigli oko 22h, umorni i puni utisaka. Ovo putovanje obavili smo uz pomoć donatora fra Petra Ljubičića iz Hercegovine, koji nam je, kako on kaže na slavu Božju, obezbedio  novčana sredstva  za prevoz i mi  mu se svi, na tome, od srca zahvaljujemo.

Volela bih da kažem da je ovo hodočašće ostavilo traga u našim srcima, da nas je potaklo na poniranje u samog sebe, na sagledavanje onoga što trebamo kod sebe ispraviti a da li je tako prepuštam svakom od nas da o tome razmisli.

Završiću stihovima hodočasničke pesme:

Došli smo ti Majko draga, sa svih strana ove zemlje; donije smo ti jade svoje i u njima svoje želje. Pogledaj nas utješi nas svoje ruke stavi na nas, svome Sinu preporuči Majko mira moli za nas.

Marija Galun

prigodne foto su u meniju FOTO