Aktivnosti

U subotu,  6. prosinca „sveti Nikola“ je svojim posjetom obradovao tridesetak djece u Franjevačkom samostanu svetog Ivana Krstitelja u Zemunu.   Ta su djeca preko cijele godine svakog mjeseca rado i redovito dolazila na radionice koje za njih organizira grupa mladih koja im pomaže  da svoje od Boga primljene sposobnosti i darove: svoje vrijeme, smisao za lijepo i dobro, svoje znanje, maštu i kreativnost  u zajedničkom druženju podijele jedni s drugima i tako jedni druge obogaćuju, uče se nesebičnom darivanju, zajedničkom suživotu i međusobnom uvažavanju.  Premda su različitog uzrasta vidljiv je napredak u postavljenom cilju a radost pri svakom susretu opravdava ovakva druženja.

Pri pohodu svetog Nikole djeca su pripremila vrlo zanimljiv program na kojemu su bili njihovi roditelji, bake i deke bez kojih ne bi bilo moguće organizirati ove mjesečne susrete. Zato su svi od svetog Nikole dobili pohvalu a djeca i prigodne darove. Na odlasku svojim kućama puni lijepih dojmova svi su imali samo jedno pitanje za voditeljicu radionica Anu: kada će biti slijedeća radionica?

no images were found

U nedelju 23. juna grupa vernika, iz naše liturgijske zajednice, bila je na izletu u Vojvodini. Put su isplanirali pater Željko i naša ljupka Ana (inače organizator dečijih radionica). Put je bio isplaniran zaista profesionalno u stilu iskusnih turističkih vodiča!

Pošli smo u 7 sati ujutro ispred sportskog centra «Pinki» minibusom po oblačnom i prijatno svežem danu ali koji je obećavao lepo vreme. Uz dobro raspoloženje i kratko predavanje o ruti puta kao i tačnim vremenima gde stižemo i kad polazimo a koje nam je održala Ana, stigli smo u Sremske Karlovce gde smo napravili pauzu za jutarnju kafu. Sremski Karlovci, lep i tek probuđen gradić, dočekao nas je vedrim nebom i tišinom. Prošetali smo pešačkom zonom i u restoranu popili kafu a zatim nastavili put prema mestu Bač.

 U Bač smo stigli i parkirali se ispred franjevačke crkve taman u času kad je narod izlazio sa mise i tjelovske procesije. Dočekao nas je pater Josip i uveo u crkvu. Pažljivo smo saslušali njegovo izlaganje o istoriji crkve i celoga kraja od nastanka hrišćanstva na tim prostorima pa do današnjih dana. Bač je bio značajno mesto još u petom veku kad je postao i biskupija. Tokom vekova rušile su ga razne vojske i ponovo je obnavljan. Naravno, sudbinu grada delila je i crkva. U zidovima crkve je ugrađen i deo materijala koji potiče još iz rimskog doba! I mesto i crkva imaju tako bogatu istoriju da bi bilo potrebno posvetiti im jedan poseban izlet posebno imajući u vidu zanimljivo izlaganje pater Josipa. Nažalost imali smo malo vremena za obilazak pa smo ovo izlaganje čuli u skraćenom obliku. Još smo pred kipom Bogorodice zapevali «Djevice nevina» i pomolili se a onda otišli da pogledmo Bačku tvrđavu o kojoj nam je pater Josip takođe mnogo ispričao. Vreme za obilazak je brzo isteklo i vratili smo se u samostan na ručak. Naše vrednice Ana, Lidija i Marija pobrinule su se da nabave i ponesu sve potrebno za ručak «na brzinu». Usput, smo Nenu Rodić imenovali glavnim kuvarom a Silva se sama proglasila prvim pomoćnikom! Za Jovana, uvek spremnog da pomogne, ostalo je slobodno samo mesto stručnjaka za salatu! Ručak smo spremili za čas u ogromnoj samostanskoj kuhinji. Poslovi su brzo podeljeni: jedni su prali paradajz i krastavce drugi seckali treći kuvali viršle a Nena dirigovala poslom, doduše ne dirigentskom palicom već nožem u ruci, energčno seckajući paradajz! Druga ekipa je za to vreme postavljala sto u trpezariji. Malo ko je ostao bez posla a naša Ana sa fotoaparatom u ruci snimala je događaj. Za slatkiše su se pobrinuli Kolja i njegova supruga Jozefina a pater Josip je, u strahu da ne budemo gladni, skuvao ogroman lonac svežih domaćih jaja i nasekao kozjeg sira kojeg sam proizvodi. Posle prvog zatišja za stolom, čim se utolila glad, nastali su razgovor, šale i smeh. Neverovatno kako vreme brzo teče kad ste u prijatnom društvu, pa tako i nama. Morali smo da se dignemo od stola i krenemo dalje.

Nastavili smo put prema Somboru. Centralni cilj nam je bio tijelovska svečanost u karmelićanskoj crkvi. Tu su nas primili vrlo prijateljski i pošto smo se okrepili sokom i kiselom vodom u samostanskoj trpezariji, pošli smo u crkvu u kojoj nam je Karmelićanin otac Zlatko, ispričao o značaju i istoriji same crkve i samostana. Crkva je građena punih 70 godina a posvećena je 1904g. Sv. Stepanu, ugarskom kralju i svecu koji je živeo u XI veku i zaslužan je za pokrštavanje Mađara. Na glavnom oltaru je prikazan kako Majci Božjoj predaje žezlo. Crkva je veoma velika i lepa, kao i samostan i o njima bi se mogao napisati vrlo dug članak. Inače, Karmelićani su red koji potiče iz svete zemlje, ime su dobili po brdu Karmel iznad današnjeg grada Haife a koje se inače smatra brdom proroka Ilije koji je živeo u IX veku pre Krista. Karmelićani se službeno utemeljuju u XIII veku, živeli su kao pustinjaci i posebno su štovali Blaženu djevicu Mariju. Od Jeruzalemskog patrijarha su dobili da se zovu « red braće Blažene djevice Marije od gore Karmel» ili kraće Karmelićani. Zbog nadiranja islama, sele se u Evropu i pridružuju ostalim takozvanim «prosjačkim» redovima kao što su franjevci, dominikanci itd. Žive sa harizmom da se živi skromno, oslonjeni na božansku providnost, zadržali su nit pustinjačku i više su okrenutu unutrašnjem duhovnom životu što posebno važi kod sestara Karmelićanki koje su potpuno odvojene od sveta.

Kako je do mise bilo još pola sata, narod je počeo da se okuplja na molitvu i nije bilo više vremena za razgovor. Zato smo prošetali gradom i došli na misu tačno na vreme.

 Misu je, pored trojice domaćih, služio i naš pater Željko. Na misi je uz pratnju orgulja i predvođen svešenikom za ambonom, pevao sav narod. Posle mise je bila tjelovska procesija i to na način kako se to nekada obavljalo kod nas u Zemunu. Sveštenici su, noseći monstrancu, zastajali kod četiri oltara, čitala su se evanđelja, pevalo se a devojčice su iz svojih korpica posipale Presveto Božje telo laticama ruža. Na kraju je kod glavnog oltara još bio blagoslov sa pevanjem »svet svet» i «blagoslovljen budi Bog».

Još malo smo porazgovarali ispred crkve sređujući utiske a onda se oprostili od domaćina, zahvalili na gostoprimstvu i krenuli kući.

Opšti utisak je, divno i korisno proveden dan, mnogo novoga naučeno, jedno lepo druženje u kojem smo se zaista osećali kao čvrsta zajednica a zahvaljujući poznanstvima pater Željka i videli mnogo toga što kao obični turisti ne bi videli.

Na divno provedenom danu se zahvaljujemo organizatorima puta pater Željku i našoj dragoj Ani!

Silvestra Raičević

Biblijska škola, pod vođstvom vlč. Aleksandra Ninkovića, postoji već desetak godina, a zadnjih nekoliko deluje u crkvi Krist Kralj. Svake godine, krajem juna, polaznici ove škole obeležavaju kraj školske godine malom svečanošću, što je već postalo tradicija. Prošle godine smo ovu svečanost upriličili u crkvi sv.Josipa radnika na Karaburmi a ove godine u franjevačkoj crkvi u Zemunu. To je crkva u kojoj smo početkom korizme održali i duhovne vežbe pa su nas i sada dočekali naši dragi prijatelji a pre svega pater Željko, gvardijan samostana. Treba reči da je crkva posvećena svetom Ivanu Krstitelju iako mnogi Zemunci misle da je to crkva svetog Antuna Padovanskog, jer se on u njoj slavi veoma svečano.

Sve je teklo po već uhodanom rasporedu, bilo je to 21.juna: okupljanje u 9h, zajednička sveta misa sa inspirativnom propovedi na temu dnevnog evanđelja po Marku i zajedničkom svetom pričešću a zatim nastavak programa.

 Posle svete mise smo napravili kratak odmor uz laku zakusku i šoljicu kafe a onda je program nastavljen predavanjem. Tema je bila planirna ranije, međutim kako je bilo postavljeno nekoliko vrlo zanimljivih pitanja odgovori na njih su se pretvorili u predavanje. Centralno pitanje je bilo, zašto Isus kaže za Ivana Krstitelja da je najveći među onima koje je rodila žena a najmanji u kraljevstvu nebeskom! Zaista teško za razumevanje! Naravno, nismo ni sumnjali da će naš učitelj vlč. Ninković umeti to da objasni na način da svi to shvatimo. Za mene i jeste glavna draž ove škole to što možemo slobodno da razmišljamo i postavljamo pitanja na teme koje nas dovode u nedoumicu i znamo da ćemo dobiti odgovor na način da zaista suštinski razumemo o čemu se radi. Dakle ne da naučimo definiciju kao odgovor, nego da uspemo bar delimično da uđemo u suštinu. Mislim da je to ono što u čoveku učvršćuje veru, čini ga srećnim i donosi mir duši, ili kako je veliki kineski filozof Konfučije rekao, daje « jasnu misao»!

Posle podužeg predavanja bila je zakuska-ručak za sve prisutne. Za trpezu su se zajednički pobrinuli svi članovi biblijske škole, svako prema svojim mogućnostima i sposobnostima. Jedni su ispekli kolače drugi slano pecivo, treći su doneli pribor za jelo, četvrti piće itd. Ipak glavnu ulogu je odigrao naš dragi Jovan (naš glavni kuvar) koji nam je pripremio roštilj po svom receptu! A naravno ne smemo zaboraviti i jednu mamu! Naime, majka našeg Miroslava nam je donela punu kutiju štrudle sa orasima! Uz jelo se razvila i priča a uz nju šala i smeh. Naš domaćin pater Željko, inače neobično duhovit i komunikativan, je učinio da atmosvera bude opuštena i prijatna. Kako je dan bio lep i sunčan, dosta vremena smo proveli u bašti samostana koja je pravi park. U druženju i veselom razgovoru, ostali smo do kasno popodne. A štrudla? E pa, ona je planula!

 Koristimo priliku da ponovo pozovemo zainteresovane iz svih beogradskih i zemunskih župa: pridružite nam se! Jer, zašto da samo nama bude lepo!

Beograd, 30. 6. 2014.

Silvestra Raičević

Odkako je u našu Franjevačku crkvu, u Zemunu, došao za gvardijana pater Željko Paurić počeo je sa uvođenjem novina, naravno prijatnih! Počelo se sa proslavama  za decu , sv.Nikole, Božića, Uskrsa zatim odlazkom hora na smotru horova franjevačkih crkava, organizovanja kreativnih radionica za decu itd. Ali ovom prilikom želim da pišem o njegovoj najnovijoj ideji,  ideji koja je mnoge obradovala a to je održavanje koncerata u crkvi. Zašto obradovala? Kao prvo, naša zemunska franjevačka crkva je građena dosta davno i ima dobru akustiku, drugo nalazi se u centru Zemuna te je dobro povezana linijama gradskog saobraćaja a nije bez značaja ni to što je početak koncerta bio u 19h i trajao je jedan sat, tako da smo mogli da dovedemo i manju decu kako bi počela da stiču naviku slušanja dobre muzike.Dakle, sve je bilo uklopljeno da zadovolji potrebe nas običnih malih ljudi koji volimo dobru muziku.

Koncert pod nazivom „Veče kamerne muzike“je bio održan prvoga juna kao znak obeležavanja meseca svetog Antuna i kraja školske godine. Svojim koncertriranjem počastvovale su nas tri violinistkinje i jedna pijanistkinja: violinistkinja Ana Kovačević rođena u Kragujevcu, studirala i magistrirala u Beču a sada van.profesor na fakultetu u Kragujevcu, zatim Jelena Rokvić takođe violinistkinja rođena u Beogradu studirala u Beču a sada profesor na fakultetu u Kragujevcu, i treća violistkinja Anđela Kočović, student treće godine fakulteta u Kragujevcu. Saradnik na klaviru – klavirska pratnja je bila Katarina Hadži-Antić Tatić, rođena u Beogradu i umetnički saradnik na fakultetu u Beogradu.

Šta reči o samom koncertu? Pa pre svega sjajno odabran repertoar, zanimljive i rado slušane kompozicije Baha, Mocarta, Šuberta, Dvoržaka i Šostakovića a činjenica da su u program uvrštene i dve veoma popularne kompozicije „Ave Marija“, jedna od Bah/Gunoa a druga od Šuberta, govori o tome da su (je) sastavljači programa vodili računa da će među prisutnom publikom biti dosta verujućih. I koje li slučajnosti, izvođači su bili postavljeni ispred Marijinog oltara! Zatim treba istači dobro izvođenje. Nisam muzički stručnjak već samo ljubitelj dobre muzike pa se moj prikaz koncerta nikako ne može smatrati muzičkom kritikom. Međutim, činjenica je da su sve četiri dame svojim izvođenjem osvojile srca publike. Puno simpatija je osvojila i mlada studentkinja (koja je najavljena kao gost koncerta) svojim izvođenjem Mocartovog koncerta za za violinu i orkestar u D-duru, pa ju je publika  nagradila burnim aplauzom. Iako nije bilo mogučnosti za bolje obaveštavanje o održavanju koncerta,(imam utisak da je to išlo „od  uha do uha“) crkva je bila puna, što govori da u našem gradu ima mnogo ljubitelja muzičke umetnosti. Posle koncerta pater Željko je pozvao sve prisutne u salu samostana gde smo uz čašu soka i kisele vode imali priliku da razgovaramo sa umetnicama i međusobno se družimo. Susreli su se stari poznanici,neki posle ko zna koliko godina, ili stekli novi. Iz razgovora tokom tog druženja stekla sam utisak da su svi uživali u koncertu, da su veoma zadovoljni, da se osećaju srećno, a ja mislim i oplemanjeno. A to valjda i treba da bude cilj umetničkih manifestacija!

Silvestra Raičević

Naš Učitelj (kako ga rado oslovljavamo a što on i jeste) vlč. Aleksandar Ninković, organizovao je, na početku korizme, celodnevnu duhovnu vežbu. Kao i uvek do sada informacija je objavljena i bili su pozvani svi zainteresovani da istoj prisustvuju.  Duhovne vežbe su bile organizovane  u franjevačkoj crkvi u Zemunu  a dobrotom pater Željka, sadašnjeg domaćina ovog samostana, koji nam je ustupio i crkvu i prostoriju za  predavanja. Duhovna vežba je bila zakazana za subotu 08.03.2014 god u 9 sati a polaznicima biblijske škole pridružili su se i vernici koji dolaze u ovu zemunsku crkvu. Bili smo prijatno iznenađeni brojem prisutnih! Među debelim i za ovo doba godine hladnim zidovima stare crkve, dočekalo nas je toplo srce pater Željka koji je uložio veliki trud da nas sačeka  zagrejana soba u kojoj smo boravili tokom duhovne vežbe. On sam, sedeo je u hladnoj sakristiji na usluzi svakome ko je želeo da se ispovedi.

Program je planiran u tri dela: prvo smo prisustvovali sv. Misi koju je služio vlč. Ninković i na kojoj smo se svi pričestili. Posle Mise smo se okupili u pomenutoj sobi čija toplota nam je itekako prijala.(mi koji smo odrasli u toj crkvi nazivamo je “pevačnica” jer su u njoj nekad održavane probe oba hora). Dočekao nas je topao čaj i malo okrepljenje a posle dvadesetak minuta je vlč. Ninković počeo sa predavanjem. Tema je bila široka: o iskušenjima, značenju posta, koja je svrha našeg boravka na zemlji, o ljubavi prema bližnjemu, slobodi izbora, o objavi koju nam Bog daje,o tome da je uz veru potrebno i znanje kako bi sve to prepoznali itd. Poseban akcenat je dat na detalje,(teške grehe lako prepoznajemo) jer nam sitne stvari, koje ne primećujemo, prave najveću štetu – po onoj mudrosti : pazi šta misliš jer misli postaju reči, reči postaju dela, dela postaju navika a navika stvara karakter. Dalje, da se učeći usavršavamo, menjamo na bolje, da sebe navikavamo da u svakom trenutku budemo spremni da donesemo pravu odluku i da nam ovozemaljski put bude takav kakvu prošlost želimo da imamo onog trenutka kad stanemo pred Boga .

Drugi deo smo započeli opet u crkvi, križnim putem. Pre svake postaje je vlč. Ninković govorio o dubljem značenju trenutka kojeg  postaja označava a zatim je sledila molitva. Ne treba naglasiti da je ovo razmatranje pomoglo da svako od nas uroni u sebe i oseti svu težinu žrtve koju je Isus Bog podneo za nas ljude. Zato ni jednog trena nije postojala mogućnost da se molitva pretvori u rutinu.Usledila je opet pauza a onda nastavak predavanja.

Treći deo je usledio posle kraće pauze i on je bio posvećen, da tako kažem, razradi predhodnog predavanja. Razvila se živa i zanimljiva diskusija, postavljana su pitanja, iznosila mišljenja a naš Učitelj je na svako pitanje odgovarao opširno, argumentovano i zanimljivo.

Tog dana je bilo divno sunčano ali dosta hladno vreme. Uprkos tome pauze smo uglavnom provodili u prijatnom dvorištu- bašti samostana. One su kao ,sastavni deo ove duhovne vežbe, takođe bile dobrodošle jer smo se međusobno upoznavali , stvarala su se nova poznanstva a stari poznanici ponovo radovali jedni drugima. Razgovor je tekao vrlo živo na razne teme I osećali smo se zaista kao jedna zajednica. Naš predavač vlč. Ninković je bio uvek spreman da na svako pitanje da pravi odgovor  a pater Željko je svojom blagošću i tihom prisutnošću  neosetno unosio dobrotu u naša srca. Mislim da smo po završetku vežbi svi otišli kući sa osećajem pročišćenja i mirom u duši. Hvala vlč Ninkoviću i pater Željku na ovom daru. Šta još reči nego-pravi početak korizme.

Silvestra Raičević

Ovo je treći uzastponi božićni koncert, od mog dolaska, u našoj Zemunskoj franjevačkoj crkvi sv. Ivana Krstitelja, kaže gvardijan fra Željko. Prvi je održao gosp. Zlatko iz Tuzle, drugi violinisti iz Kragujevca. A ovaj treći, kao i do sada, uz zalaganje prof. Marijane Aizenkol održao je trio Orion. Na njemu smo imali čast prisustvovati i uživati i mi, fra. Željkovi gosti, Slavonci iz Zagreba.
Ne ću pisati o zemunskom triju Orion. O vedroj i živahnoj pijanistici gospođi Ljiljani Arsenović, gospođi s velikim iskustvom, o mirnoj povučenoj gospođi u najboljim srednjim godinama, violinistici Dragani Đukić, niti o najmlađoj violinistici, vitkoj gospođici Mini Ćurčin sjajnih živahnih očiju, a ni o najavljivačici programa gospođi Marijani Aizenkol, već o svom dojmu s njihovog koncerta održanog u nedjelju 19. siječnja 2014. od 18 do 19 sati u franjevačkoj crkvi. Iako se ja, po onoj pjesmi o muzičaru cvrčku i radniku mravu, osjećam kao mrav koji muziku ne razumije, bio sam oduševljen. Reći ću vam odmah na početku. Ne propuštajmo koncerte, dođimo, poslušajmo, čujmo, vidimo, doživimo, nagradimo umjetnike pljeskom. Umjetnici znaju što mi ne znamo, umiju što mi ne umijemo. Radili su na sebi, na vještini sviranja na svojoj ljubavi, marljivo učeći od malih nogu. Uživaju u glazbi dajući nam u njoj sebe, kao i večeras, oživljavajući autore od Gound-a. Gruber-a, Albinoni-a, Mozart-a, Bacha, Čajkovskog, Giordani-a, Rossini-a, Handl-a, Mascani-a, Virtzen-a, Newton-a do Bethoven-a, od skladbe Ave Maria do Ode radosti, oživljavajući velikane uma, tvorce raskošne ljepote i skladnosti. Predivno je bilo čuti, slušati, zatvoriti oči.
Imao sam priliku biti i na koru crkve uz izvođačice, na izvoru zvukova i pokreta. Mogao sam slušati napetih ušiju i otvorenih usta, biti zadivljen gledajući širom otvorenih očiju kako kalofonijem podmazane strune gudala violina klize, kako poskakuju, kako titraju čas po debljim, čas po tanjim zategnutim žicama  violina. Lijeva ruka pridržava vrat violine, a prsti joj vješto klize i drhte po žicama, mijenjajući im vibraciju u drhtave, čas tihe, čas reske, čas vesele, čas tugaljive tonove, pretačući sklad nota sa stalka u glasnu ljepotu. No, kad ja gledam note na stalku, to za mene nije sklad, to su sve neke svračje noge, to je šuma, ne, nije šuma, to je džungla, neprohodna džungla, pa još zaključana nekim muzičkim ključevima. Ali, ne i za umjetnice, matematičarke i doktorice zanata. One ovu, za mene džunglu očima hitro prenose u svoj Bogom dani trudom izvežbani bistri um, ovaj ih prenosi na ruke, u prste, na poslušno gudalo, a elegantno krhko tijelo violine pretvara tiho titranje napetih žica u prekrasne skladne zvukove koji ispunjavaju crkvu, koji ispunjavaju naše srce i dušu. I mi odjednom postajemo zvukom povezani sa autorom džungle koja postaje rascvjetani park, povezani sa treptavim strunama, sa drhtavim žicama, sa srcima izvođačica koja kucaju uzbuđeno i snažno za glazbu i za nas. A što da kažem o dugim i tankim prstima pijanistice, danas orguljašice? O njenih deset prstiju koji isto tako pretaču džunglu nota u skladnu pratnju. I da li su ti glasni i odriješiti zvukovi orgulja pratnja ili predhodnica, dirigent ili kostur ove milozvučne ljepote ne znam, ali vidim njihovu važnost u ukočenoj koncentriranoj ozbiljnosti umjetnice, koja ne skida pogleda s nota, i čiji prsti, u koje ne gleda, vješto preskaču u milisekunde točno, čas po bijelim, čas po crnim tipkama. Gle, pa milisekunde nisu mjera samo za trkače i skijaše, vidim, već su davno prije bili mjera za umjetnike muzičare.
Kako su velika djela čovjekovog uma i ruku?! Koliko li si tek velik Ti, dobri Bože, tvorče svih umova i ruku i prstiju, svega vidljivoga i nevidljivoga? Oprosti mojoj slijepoj nezahvalnosti. Zato ću na kraju reći, hvala, hvala Tebi dobri Bože, hvala graditeljima crkve, graditeljima klupa, orgulja i violina, hvala produhovljenim skladateljima ove skladne džungle od nota, hvala izvođačicama koje su vježbale od malih nogu, hvala publici koja je došla, slušala, plijeskala i koja će opet doći i povesti svoje, hvala profesorici Marijani, hvala fra Željku koji je nakon pozornog slušanja pogostio izvođačice i najvjerniju prateću publiku kolačima, sokom, vinom i čašicom u lijepoj samostanskoj blagovaonici.

Ž  i  v  j  e  l  i    !
U Zagrebu, a još pod dojmom, u subotu, na svetkovinu obraćenja sv. Pavla, 25 siječnja 2014.

J o s i p   Horvat

 

no images were found