Aktivnosti

Veliki Četvrtak

Spomen poslednje večere i ustanovljenja sakramenata svete ispovedi i svete pričesti, obeležili smo svečanom svetom misom i klanjanjem pred Presvetim Oltarskim Sakramentom.

 Isus nam je na poslednjoj večeri izrekao svoju oporuku, u kojoj nam je ostavio svoje telo i svoju krv, u obliku kruha i vina za našu duševnu okrepu. On je odlučio da zauvek ostane s nama skriven u komadu kruha, da bi nam svima bio dostupan i da bismo imali život večni.

Svetu misu predvodio je naš pater Željko a klanjanje je započeo tekstom iz Getsemanske ure klanjanja:” Gospodine, evo nas tu pred tobom, u hramu tvoje božanske prisutnosti……moleći molitvu koju si me ti Isuse naučio: „Abba! Oće! Tebi je sve moguće! Otkloni čašu ovu od mene! Ali ne što ja hoću, nego što hoćeš ti!“  

Nakon sv.mise i klanjanja, naš zbor se okupio kako to već dugi niz godina praktikujemo, na zajedničku večeru. Članica našeg hora g-đa Marija Duvančić nam je pripravila, sa puno ljubavi, ukusnu večeru. Razgovoru nikad kraja, tim pre što su  nam se pridružili i gosti iz Zagreba – Marko Rudec i Ivan Ivanković, franjevački bogoslovi, iz Zagreba, koji su sa nama zajedno pratili svetu misu.    

 

Veliki Petak

 

Na Veliki Petak imali smo križni put ujutro u 9h. Križni put sa molitvama svetog Franje predvodio je pater Željko a bogoslovi su takođe uzeli učešća u ovoj pobožnosti.

Glavni obredi Velikog Petka odvijali su se u ranim večernjim časovima. Već decenijama naš zbor na ovaj dan peva Muku po Ivanu. Treba napomenuti da su nas, što zbog starosti i bolesti ili smrti, napustili brojni članovi hora koji su imali solističke numere a mladih na žalost nema. Da izvedba bude na visini, uložili smo ogroman napor kako bismo svojim pevanjem iskazali svoja osećanja i privrženost Onome koji je dao svoj život za sve nas koji smo živi, za one koji više nisu među nama kao i za one koji će tek postati žitelji ove planete. Po završetku obreda u tišini smo se razišli.

 

Velika Subota  

Obredi Velike Subote su nas polako uvodili u najslavniji trenutak kada se spominjemo Uskrsnuća našeg Gospodina Isus Krista. Unošenjem uskrsne sveće u crkvu dolazi nam kako kaže evanđelista Ivan:” Svjetlo istinsko koje prosvetljuje svakog čovjeka “.

Marko, bogoslov , je punim srcem otpevao vazmeni hvalospev:

Nek se raduje i zemlja tolikim obasjana blijeskom,
i rasvijetljena sjajem vječnoga Kralja neka osjeti,
da je nestalo po čitavome svijetu mraka!
Nek se veseli i majka Crkva urešena blijeskom tolikoga svjetla, …

Usledili su ostali obredi Velike Subote, zvona su se oglasila a hor je zapevao “Slava Bogu na visini”.

“Isus je uskrsnuo Ale luja”, pevala je cela crkva.

Želela bih da se u ovom prilogu posebno osvrnem na prisustvo dvojice bogoslova,

Marka Rudeca i Ivana Ivankovića, franjevačke bogoslove koji studiraju na Katoličkom teološkom fakultetu u Zagrebu, koji su svojim učešćem u slavljenju ovog svetog trodnevlja, Uskrsa i uskrsnog ponedeljka, dali svoj doprinos a nama priredili veliku radost. Naša zajednica ih je prihvatila otvorena srca i želim da verujem da su se u našoj zajednici, osetili prijatno te da će nam se opet pridružiti u nekom od sledećih slavlja.

Zemun, o Uskrsu 2017.

Marija Galun

napomena:

prigodna foto galerija je u meniju foto.

Svetski molitveni dan žena, koji je započeo 1884., ima za cilj osvetljavanje problema žena. Svake godine, izabrana zemlja domaćin, predstavlja svoju kulturu, probleme i izazove i priprema bogosluženje. Ove godine, pod naslovom, Jesam li nepravedan prema tebi?, u Evangeličkoj Crkvi u Zemunu, ekumenska grupa žena predstavila je Filipine. U punom hramu, predstavnice Srpske Pravoslavne Crkve, Rimokatoličke, Grkokatoličke, Slovačko Evangeličke i Baptističke Crkve, molitveno su se pridružile zajednici žena u svetu koje svakog prvog petka u martu, po odluci UNESC-a, obeležavaju ovaj dan. Među prisutnim vernicima bili su: predstavnik Njegove Svetosti Patrijarha Irineja protođakon Radomir Rakić, fra Željko Paurić predstojnik samostana, o. Vladislav Varga (GKC), sveštenik Nemačke Evangeličke Crkve Hans F. Rabus, sveštenik Anglikanske Ortodoksne Crkve Igor Đurčik, sestre Milosrdnice Vinka Paulskog i Male sestre srca Isusova. Dostojno je i pravedno zahvaliti fra Željku na otvorenim vratima I duhovnoj podršci pri našim pripremama, kao I na dobrovoljnom prilogu koji je sakupljen, a koji je namenjen internatu za devojke koje vode sestre Usmiljenke na Banovom Brdu.
Marijana Ajzenkol

30. i 31.1. – 1.2.2017.

Poziv na duhovnu obnovu  nas je sve potaknuo da malo razmislimo o praktikovanju svoje vere, o tome šta je to što trebam kod sebe da ispravim ili dodam. Ove godine duhovnu obnovu je vodio fra Slavko Topić, gvardijan crkve sv. Ante na Bistriku u Sarajevu. Prvi dan trodnevnice bio je posvećen redovnicama i redovnicima, a susret se odvijao u prostorijama sestara Franjevki.  “Duhovna obnova potrebna je kako laicima tako i redovnicima i redovnicama” bila je prva misao koju je fra Slavko, posle pozdrava, podelio sa prisutnima. Govorio je koliko je to važno s obzirom da se redovnici i redovnice svakodnevno susreću sa svetom.  Nakon izlaganja usledila je sveta misa. Sledečeg dana, pre podne, takođe kod sestara, nastavljen je susret sa redovnicama. Bila je, pored duhovnog razmatranja, mogućnost za svetu ispoved. Istog dana posle podne bio je susret sa članovima Franjevačkog svetovnog reda, kandidatima FSR, i štovateljima svetog Antuna. Uvodnu reč dao je naš fra Željko napomenuvši da je duhovna obnova posvećena značaju dana posvećenog života.“ Današnji dan je namenjen posvečenom životu kroz FSR, onih vernika koji žele živeti svoj kršćanski život po nadahnuću svetog Franje Asiškog“ – poručio je fra Željko i predao reč fra Slavku. Zapevali smo pesmu „Bože moj dopusti mi“ uslovno govoreći franjevačku himnu koja je po rečima fra Slavka potekla direktno iz srca sv. Franje.

Ova trodnevnica je održana u cilju obeležavanja Dana posvećenog života.To je duhovni pokret koji je inicirao sveti otac papa Ivan Pavao II jer je shvatio da posvećeni život ima ogromnu ulogu u crkvi. Bogu posvećene osobe žive u svetu, na svojim radnim mestima ali su organizovane u duhovne zajednice. Na dan posvećenog života želimo naglasiti da se Bogu posvećen život vrednuje, da promoviše i podstiće ljude da, ako ih Duh Sveti nadahnjuje, posvete svoj život Bogu. Danas , u krizi duhovnih zvanja, takve osobe su jako potrebne crkvi.

Svojim izlaganjem fra Slavko je plenio pažnju svih prisutnih a naša dvorana je bila popunjena do poslednjeg mesta. Slušali bi mi njega još mnogo duže ali je došlo vreme za predviđenu svetu misu i tako smo svi zajedno krenuli u crkvu.

Nakon svete mise fra Slavko je održao predavanje našem zboru o liturgijskom pevanju. Bila je to prilika, da mi pevači, saznamo da li i koliko ispravno našim pevanjem pratimo liturgijsko slavlje i neke propuste ispravimo. Bilo je to izuzetno korisno predavanje ali je bilo i divno druženje.

Poslednjeg dana trodnevnice bilo je, pre  svete mise, Euharistijsko klanjanje.Usledila je svečana sveta misa. U propovedi pod misom fra Slavko nam je govorio o milosrđu i potrebi  za njim. Na kraju propovedi sledila je poruka: bolji svet postaje tako što mi postajemo bolji te da našim čestitim, dobrim životom, možemo menjati svet.

Znači, na nama je, verujem da svi to želimo, da menjamo svet na bolje tako što ćemo mi svojim čestitim i dobrim životom davati primer našim bližnjima.

Marija Galun

1.Raduj se o Betleme Mesija će doć

2.BOŽIĆ!  Na šta prvo pomislimo kada čujemo reč ili pričamo o prazniku a naročito kada se približava vreme u kome ga proslavljamo? Čini mi se da je to nekako lični praznik svakoga od nas- praznik u kome toplina našeg doma biva upotpunjena nekim mirom, čežnjivim očekivanjem i darivanjem. To je sigurno najomiljeniji praznik i slavi se u posebnom raspoloženju duha i srca.

3.Božićna priča

4.U vremenu kada je Bog postao dete, imam utisak da i svi mi postajemo nekako deca. To je vreme radosti- one mirne i pomalo pahuljasto treperave. I nemamo objašnjenje zašto je to tako, zašto mu se radujemo, šta iščekujemo i zašto smo tužni pa čak i ljuti ako nema snega.Treba nam kićenje cele prirode i svečarski ambijent. A zašto? Nije li dovoljno napraviti dobar ručak, razmeniti poklone, opustiti se uz muziku i posetiti familiju i prijatelje. Sve to može biti jako lepo i ugodno pa čak pružiti i osećaj zadovoljstva. No pravu radost, ono detinje ushićenje pružiće nam samo vlastiti mir kao reakcija – odgovor na Božju ljubav. I to je pravo slavljenje Božića! Božić upravo znači dolazak Boga u naš svakodnevni život. Zato naše ushićenje, radost i čežnja nije ništa neobično. Pa nije „svaki dan badnji“, kako se to u narodu lepo kaže.

5.Došla je lepa sveta noć

6.Božićna noć

7.U Božiću, Svevečni, Svemogući postaje jedan od nas, postaje Emanuel (s nama Bog), da bi ispunio čovekovu večnu čežnju i nadu za Bogom, rajem, dobrotom i lepotom. Zato i imamo svi vlastiti doživljaj, jer Bogu je svako od nas jednako važan i sa svakim se želi susresti bez obzira na to ko smo, kakvi smo i da li nas nesto muči. No, naši odgovori Bogu mogu biti različiti: možemo uzvratiti ljubav, možemo biti nesigurni i mučeni sumnjama, možemo ne otvoriti srce njegovom pozivu ili odbiti Božju ponudu često ni sami ne znajući zašto. I onda? Kako je moguće da ljudi koji nisu vernici slave Božić? Nije li to malo neobično pa čak i apsurdno? Nije. To jeste praznik porodice, darivanja, običaja, susreta i kako god ga shvatali, doživljavali i slavili iz Božića će uvek progovarati naša potreba za sigurnošću, ljubavlju, mirom. On će uvek biti simbol naše nade u bolju budućnost, želje za novim početkom, čistotom dečjeg srca, poziv na velikodušnost, osluškivanje tajne novog života. Sve su ovo iskonske ljudske vrednosti i težnje. To i čini Božić praznikom svih: i onih koji veruju i nadaju se rešenju problema i pomoći od Boga koji ih voli, i onih koji ne veruju, ali iskreno tragaju za pravim odgovorima i putevima.

8.O Isuse poljubljeni

9.Zato dopustimo da nas ponovo i uvek ponese neprolazna lepota i čarolija Božića.Da ovih božićnih dana budemo sretni, potrebno nam je svetlo i toplina.

Svetlo u srcu koje daje smisao životu i toplina dragih ljudi.To se ne nalazi na jelkama i po prodavnicama. To se nalazi u Onome Koji je došavši među nas, doneo tajnu. Otvorimo svoja srca, zavirimo i nađimo svetlo u srcima drugih

Osvetlimo svoj mrak i ponudimo toplinu onima kojima je hladno.

10.Dvanajsta je sad ura

 

Marijana Ajzenkol

Franjevački samostan u Zemunu, 24.12.2016. u 23.45h

Pošto su dani uoči Božića bili prilično hladni, postojala je sumnja da li će vernici u te kasne sate doći u crkvu, na polnoćku. Ova naša zebnja nije bila bez osnova imajući u vidu da, na žalost, u crkvu dolaze uglavnom stariji vernici a da je mladih sve manje. Ipak, naš zbor je izveo kratak koncert pre polnoćke, kako smo to godinama činili. Naša draga profesorka Marijana, pripremila je prigodan tekst i sa puno umešnosti uvodila prisutne u misteriju Božića. Da li je bilo sve besprekorno? Nije, ali je u pripremu praznika ceo hor uložio puno truda i ljubavi i to se osetilo u svakoj pesmi. Polnoćku je predvodio fra Franjo Tomašević iz Iloka, sa kim je zbor sjajno sarađivao. Stvoritelj je video našu ogromnu želju i trud da sve uradimo najbolje što možemo i to je nagradio, bio je uz nas! Na našu veliku radost u toj božičnoj noći, naša crkva je bila prilično popunjena. U produžetku donosim tekst – program našeg koncerta za sve one koji prate našu veb-stranicu a nisu mogli da prisustvuju polnoćki.

O Božiću, 2016                                                                              Marija Galun

 

Uz četvrtu adventsku svijeću 

Betlehem… najmanji među kneževstvima… a ipak, iz njega će izaći onaj koji će vladati Izraelom… Isuse, kao i ljudi onda, tako i mi danas, često te ne prepoznajemo u osobama koje susrećemo, u situacijama koje nam se događaju, u okolnostima u kojima živimo… tražimo izvanrednosti, posebnosti… a ti si se sakrio u najmanji grad, u najneznatniju ženu…

Paleći i posljednju adventsku svijeću, u trenucima tišine, želimo te moliti da nam oprostiš sve takve trenutku… oprosti što ne prepoznajemo tebe u osobama koje nam šalješ na životnu stazu… i daruj nam samo malo više srca i razumijevanja jedni za druge…

 Upaljena je i četvrta adventska sveća a na nama je da pognemo glavu i skrušeno zamolimo  oproštaj za sve one trenutke kada nismo imali srca i razumevanja jedni za druge.

Marija Galun