Život u prisustvu smrti je način čovekovog postojanja, iako je smrt tema koja se najčešće zaobilazi. Ljudi kao da je se boje i kao da će izbegavanjem razgovora o toj neminovnosti, sebi produžiti život. No, smrt je bolna pojava i nije je lako zaobići ili zaboraviti. Pred smrću nama dragih osoba uvek zastajemo i postavljamo razna pitanja: „Gde su oni sada?“, „Hoćemo li se još nekada sresti?“ „ Šta se ustvari dešava nakon smrti?“.
30. marta ove godine obeležena je godišnjica smrti fra Marka Kurolta. Misu je predvodio fra Tonio Vučemilović,
Crkva Svetog Ivana Krstitelja u Zemunu bila je puna ljudi koji su došli da se još jednom poklone postojanju ovog divnog skromnog čoveka i svećenika, koji je na svoj miran način ostavio trag u svima onim koji su ga znali. Najvidljiviji trag ostavio je p.Marko u tri svoja duhovna čeda: fra Toniu Vučemiloviću, vlč Aleksandru Ninkoviću i ocu Nikoli Soldatoviću, koji nastavljaju služenje oltara onako kako ih je on pripremao i kako im je svedočio. Ne mogu a da ne spomenem i trag koji je pater ostavio meni. To je trenutak koji je učinio da moja vera ne bude iracionalna. Bio je to sasvim običan dan i ja sam stigla u crkvu pre drugih vernika. Pater Marko je sedeo na svojoj klupici i molio. Nije primetio da je neko ušao. Mir i usredsređenost Bogu posvećenog čoveka bili su tako silni da sam i ja bila potpuno zahvaćena njima. I danas desetak godina nakon tog dana, godinu dana nakon patrove smrti, ja mogu da osetim snagu molitve ovog jednostavnog i skromnog pravednika i da izrazim zahvalnost Bogu za taj proživljeni trenutak. Taj trenutak ima za mene snagu večnosti. Zato se ne pitam gde je i šta radi p.Marko sada. Znam da moli za nas.
Marijana Ajzenkol
