Ponekad neko negde ode i više ga nikad nećemo videti očima… ali to ne znači da on više ne postoji… to samo znači da je jako poseban i da ga je Neko silno želeo….
Najteže je kada odlaze nama drage osobe i nije uopšte bitno da li se to desilo iznenada ili je bilo očekivano usled bolesti ili starosti, jer niko od nas nikada nije dovoljno spreman za to. Takav je život. Nekada lep, nekada bolan, ali su i bol i gubitak deo našeg života. Ali i pored svega toga, ostaju nam i neke lepe stvari, ostaju nam uspomene.
Uputili smo se u Cernik, malo naselje u Brodsko-posavskoj županiji u Hrvatskoj, gde smo se okupili u velikom broju, sa svih strana da se oprostimo i odamo poslednju počast našoj dragoj Lidiji.
Oprostili smo se od nje u kapelici na cerničkom groblju, gde je sahranu predvodio fra Josip Vukoja, ovdašnji gvardijan i župnik.
Na samom početku, govoreći njeno ime, Lidija Paurić i kako je svima poznatija kao teta Lida, zastao je na trenutak…Već su te njegove prve reči učinile da spustimo pogled, da nam se stegne nešto u grlu i da nam krenu prve suze.
Na mestu gde će večno počivati, od fra Josip Grubišić smo čuli priču o njenom životu i te reči i nova saznanja su na nas ostavili veoma jak utisak.
“Lidija je rođena u Cerniku ,1941.god , gde je provela veći deo svog života. Naizgled ista kao i drugi, radila je u fabrici, otišla u mirovinu, ali ono što je razlikovalo od drugih je to što je ona svoj život posvetila Gospodinu i što je nesebično pomagala drugima. Čuvala je bolesnu majku a kasnije i pater Julija o kome je brinula do kraja njegovog života. Uvek je bila spremna da pomogne svakome kome je pomoć bila potrebna. Brinula se o crkvi, a posebno da svi oltari budu ukrašeni cvećem. Na svom biciklu je obilazila Cernik i gde god je videla neko lepo cveće, zastala bi i zamolila da joj daju deo cveća da ukrasi crkvu i mogli ste je videti kako se vraća u samostan na biciklu prepunom cveća…“
Ta slika mi je u tim trenucima tuge izmamila jedan osmeh.
Kada je njen brat Željko dobio premeštaj u Zemun i ona je došla sa njim.
Tako smo je i mi upoznali. I ovde u Zemunu, brinula se o samostanu, o bašti, cveću. Katkad bi me pozvala : “Ano, dođi da vidiš ljiljane kako su lepi i kako rastu, taman će stići do Svetog Antuna.” S radošću mi je pokazivala kako napreduje njena mala bašta u kojoj je bilo po malo od sveg povrća a našla se tu i poneka jagoda.
U crkvi je rado započinjala pesmu i molitvu krunice bez obzira koliko je ljudi bilo prisutno i svi su joj se rado priključivali. Pomagala nam je kada smo organizovali radionice za decu i mlade i humanitarne akcije za Božić i Uskrs.
Uvek je na početku bojažljivo govorila da ne zna da li će ona to moći ili da ne pokvari nešto ali je na kraju uvek sve ispalo odlično jer sve što je radila radial je s ljubavlju i strpljenjem i rezultat nije mogao izostati, a nama je njena pomoć mnogo značila.
Svima će ostati u sećanju i gospođa Lidijine šapice sa orasima i medom. Nijedan praznik, rođendan ili imendan se nisu mogli zamisliti bez njenih šapica, a ponekad nismo ni morali da čekamo praznik, bilo je dovoljno da ih samo poželimo. Tada bi samostan zamirisao na vanilu i sveže kolače…
Posle sahrane je bila misa za našu Lidiju koju je predvodio Velečasni Jozo Duspara iz Zemuna a koncelebirali su fra Josip Vukoja i naš fra Željko.
Naš dragi Zlatko iz Tuzle je svirao i čim bi započeo pesmu ostali bi mu se pridružili, tako da je cela misa dobila neku svečanu notu.
Pri kraju mise se svima obratio pater Željko što nikoga nije ostavilo ravnodušnim, tako da smo posle blagoslova suznih očiju izašli iz crkve.
Fra Josip Vukoja nas je sve pozvao u samostansku dvoranu da se okrepimo malo i skupimo snage jer se polako približavalo i vreme povratka kućama.
Krenuli smo nazad ka Zemunu puni utisaka i razmišljajući o tome koliko u stvari malo znamo o osobama koje nas okružuju i koliko nas je danas bilo iznenađeno jer smo prvi put čuli neke stvari o Lidiji, njenom životu, o njenoj dobroti i delima milosrđa.
Još uvek smo u korizmi, odnosno vremenu kada smo pozvani na poseban način razmišljati o potrebama drugih, kada smo pozvani otvoriti svoje srce i učiniti bar malo radosnijim one koji su iz bilo kog razloga izgubili osmeh.
Zato, neka svima nama u ovoj korizmi a i u celoj ovoj godini milosrđa, naša Lidija i njena dobra dela budu podstrek da i mi nesebično darujemo svoje vreme i ljubav najpotrebnijima, kao što je i ona činila, jer dajući sebe uistinu dajemo.
I ako u bilo kom trenutku posustanete ili vam se učini teško, samo se setite da su najbolji deo života svakog čoveka njegova dela dobrote i ljubavi.
Zemun, 02.03.2016.
Ana Dabović
prigodnu foto galeriju možete pogledati u meniju foto.
