Zvona u crkvenim tornjevima uvek su imala, veći ili manji, značaj u životu jednog mesta, grada. Pored velike buke koja nas okružuje po velikim gradovima ona se ipak čuju i svojim zvukom pozivaju na misna slavlja, molitvu ili nas podsećaju da nekog svojim zvukom ispračaju na poslednji put. Tako su se i zvona naše Franjevačke crkve u Zemunu oglašavala. Sećanja me vraćaju u detinjstvo kad su se ona, pored ostalog, oglašavala i tri puta dnevno pozivajući nas na molitvu „Anđeo Gospodnji“. Kada su se zvona oglašavala u po dana naše bake su znale da kažu: “podne je zvoni za Anđeo Gospodnji.“ Znala su ona i da isprate ponekog Zemunca na poslednji počinak. Tada su zvonila drukčije. Po tome kako zvona zvone znalo se koji je povod. Opet se vraćam u mladost kad su naši ministranti trčali u toranj da zvone a nama devojčicama bilo je dozvoljeno, samo ponekad, da ih posmatramo, istina bilo je to pre više decenija. Pitaćete se zašto sa toliko sete pišem o našim zvonima? Zato što se ona više ne čuju. Uzrok je veliki kvar. Specifična tišina obavija našu Franjevačku crkvu već duže vreme. Naš pater Željko, kao i uvek pun inicijative, potakao nas je na akciju skupljanja novčanih priloga za radove koje je potrebno obaviti da bi se naša zvona ponovo oglasila. Potrebno je izvršiti vrlo složene radove za koje je potrebno obezbediti velika sredstva. Hajdemo da se pokrenemo! Naš trud će sigurno biti nagrađen – prikljućiće nam se, nadam se, i neko van naše verske zajednice i pomoći nam. Važno je da mi pokažemo spremnost za delovanje i da u ovoj akciji učestvujemo vrlo aktivno. Dragi prijatelji evo nam prilike da u korizmi, u koju smo ušli, učinimo dobro delo. Svoje priloge možete dati u sakristiji kod pater Željka.
Marija Galun
Uskoro će se navršiti četiri godine kako je