.JPG)
U nedelju 23. juna grupa vernika, iz naše liturgijske zajednice, bila je na izletu u Vojvodini. Put su isplanirali pater Željko i naša ljupka Ana (inače organizator dečijih radionica). Put je bio isplaniran zaista profesionalno u stilu iskusnih turističkih vodiča!
Pošli smo u 7 sati ujutro ispred sportskog centra «Pinki» minibusom po oblačnom i prijatno svežem danu ali koji je obećavao lepo vreme. Uz dobro raspoloženje i kratko predavanje o ruti puta kao i tačnim vremenima gde stižemo i kad polazimo a koje nam je održala Ana, stigli smo u Sremske Karlovce gde smo napravili pauzu za jutarnju kafu. Sremski Karlovci, lep i tek probuđen gradić, dočekao nas je vedrim nebom i tišinom. Prošetali smo pešačkom zonom i u restoranu popili kafu a zatim nastavili put prema mestu Bač.
U Bač smo stigli i parkirali se ispred franjevačke crkve taman u času kad je narod izlazio sa mise i tjelovske procesije. Dočekao nas je pater Josip i uveo u crkvu. Pažljivo smo saslušali njegovo izlaganje o istoriji crkve i celoga kraja od nastanka hrišćanstva na tim prostorima pa do današnjih dana. Bač je bio značajno mesto još u petom veku kad je postao i biskupija. Tokom vekova rušile su ga razne vojske i ponovo je obnavljan. Naravno, sudbinu grada delila je i crkva. U zidovima crkve je ugrađen i deo materijala koji potiče još iz rimskog doba! I mesto i crkva imaju tako bogatu istoriju da bi bilo potrebno posvetiti im jedan poseban izlet posebno imajući u vidu zanimljivo izlaganje pater Josipa. Nažalost imali smo malo vremena za obilazak pa smo ovo izlaganje čuli u skraćenom obliku. Još smo pred kipom Bogorodice zapevali «Djevice nevina» i pomolili se a onda otišli da pogledmo Bačku tvrđavu o kojoj nam je pater Josip takođe mnogo ispričao. Vreme za obilazak je brzo isteklo i vratili smo se u samostan na ručak. Naše vrednice Ana, Lidija i Marija pobrinule su se da nabave i ponesu sve potrebno za ručak «na brzinu». Usput, smo Nenu Rodić imenovali glavnim kuvarom a Silva se sama proglasila prvim pomoćnikom! Za Jovana, uvek spremnog da pomogne, ostalo je slobodno samo mesto stručnjaka za salatu! Ručak smo spremili za čas u ogromnoj samostanskoj kuhinji. Poslovi su brzo podeljeni: jedni su prali paradajz i krastavce drugi seckali treći kuvali viršle a Nena dirigovala poslom, doduše ne dirigentskom palicom već nožem u ruci, energčno seckajući paradajz! Druga ekipa je za to vreme postavljala sto u trpezariji. Malo ko je ostao bez posla a naša Ana sa fotoaparatom u ruci snimala je događaj. Za slatkiše su se pobrinuli Kolja i njegova supruga Jozefina a pater Josip je, u strahu da ne budemo gladni, skuvao ogroman lonac svežih domaćih jaja i nasekao kozjeg sira kojeg sam proizvodi. Posle prvog zatišja za stolom, čim se utolila glad, nastali su razgovor, šale i smeh. Neverovatno kako vreme brzo teče kad ste u prijatnom društvu, pa tako i nama. Morali smo da se dignemo od stola i krenemo dalje.
Nastavili smo put prema Somboru. Centralni cilj nam je bio tijelovska svečanost u karmelićanskoj crkvi. Tu su nas primili vrlo prijateljski i pošto smo se okrepili sokom i kiselom vodom u samostanskoj trpezariji, pošli smo u crkvu u kojoj nam je Karmelićanin otac Zlatko, ispričao o značaju i istoriji same crkve i samostana. Crkva je građena punih 70 godina a posvećena je 1904g. Sv. Stepanu, ugarskom kralju i svecu koji je živeo u XI veku i zaslužan je za pokrštavanje Mađara. Na glavnom oltaru je prikazan kako Majci Božjoj predaje žezlo. Crkva je veoma velika i lepa, kao i samostan i o njima bi se mogao napisati vrlo dug članak. Inače, Karmelićani su red koji potiče iz svete zemlje, ime su dobili po brdu Karmel iznad današnjeg grada Haife a koje se inače smatra brdom proroka Ilije koji je živeo u IX veku pre Krista. Karmelićani se službeno utemeljuju u XIII veku, živeli su kao pustinjaci i posebno su štovali Blaženu djevicu Mariju. Od Jeruzalemskog patrijarha su dobili da se zovu « red braće Blažene djevice Marije od gore Karmel» ili kraće Karmelićani. Zbog nadiranja islama, sele se u Evropu i pridružuju ostalim takozvanim «prosjačkim» redovima kao što su franjevci, dominikanci itd. Žive sa harizmom da se živi skromno, oslonjeni na božansku providnost, zadržali su nit pustinjačku i više su okrenutu unutrašnjem duhovnom životu što posebno važi kod sestara Karmelićanki koje su potpuno odvojene od sveta.
Kako je do mise bilo još pola sata, narod je počeo da se okuplja na molitvu i nije bilo više vremena za razgovor. Zato smo prošetali gradom i došli na misu tačno na vreme.
Misu je, pored trojice domaćih, služio i naš pater Željko. Na misi je uz pratnju orgulja i predvođen svešenikom za ambonom, pevao sav narod. Posle mise je bila tjelovska procesija i to na način kako se to nekada obavljalo kod nas u Zemunu. Sveštenici su, noseći monstrancu, zastajali kod četiri oltara, čitala su se evanđelja, pevalo se a devojčice su iz svojih korpica posipale Presveto Božje telo laticama ruža. Na kraju je kod glavnog oltara još bio blagoslov sa pevanjem »svet svet» i «blagoslovljen budi Bog».
Još malo smo porazgovarali ispred crkve sređujući utiske a onda se oprostili od domaćina, zahvalili na gostoprimstvu i krenuli kući.
Opšti utisak je, divno i korisno proveden dan, mnogo novoga naučeno, jedno lepo druženje u kojem smo se zaista osećali kao čvrsta zajednica a zahvaljujući poznanstvima pater Željka i videli mnogo toga što kao obični turisti ne bi videli.
Na divno provedenom danu se zahvaljujemo organizatorima puta pater Željku i našoj dragoj Ani!
Silvestra Raičević
