Ako hoćeš, otkloni ovu čašu od mene… (LK 22, 42)

U poslednje vreme, teme koje nas sve više zaokupljaju su pandemija i politika. I svi se, hteli to ili ne, sve više bavimo time, pa mi takođe izgleda da zbog toga trpe neki drugi aspekti našeg života. Prosto se uplašim kada primetim da nam je važnije da pričamo o problemima nego da tražimo puteve njihovog razrešenja. Ili bar vlastitog doprinosa u olakšavanju situacije u kojoj se nalazimo. I kada tu dodamo strah od neizvesnosti i pregršt medijskih informacija, ne uvek dobronamernih i istinitih, primetićemo da takvo ponašanje i stanje ima i imaće dugotrajnije posledice na naš duševni i duhovni život.

Možda bi trebalo zastati i smireno pogledati na uzroke meteža i krizu u kojoj se nalazimo. Možda bi kao hrišćani i ljudi dobre volje trebalo da drugačije pogledamo na sadašnju situaciju pandemije, straha, krize  i promena sveta. Možda treba razmišljati i o materijalnim i o duhovnim uzrocima, ali i pomoći.

Čoveštvo ili ljudska priroda Isusa Hrista najviše je izraženo u tekstovima Muke. Tu ga vidimo kao čoveka koji je izložen svim mukama i tegobama koje prate i danas sve one koji se trude da svoj život prožive pravedno i čestito, i nalaze se pred teškim i neizbežnim životnim odlukama. U većini slučajeva, a zbog svoje otvorenosti, takav čovek umesto na podršku uglavnom nailazi na prezir i neprijateljstvo. I nije mu uvek jasno zašto. Možemo li zamisliti kako se Isus osećao kada su ga izdali najbliži učenici? Narod koji ga je sledio okrenuo mu je leđa. Možda mu je zapravo u momentima najveće napuštenosti i odbačenosti bila potrebna ljudska blizina. Napušten od svih, pa čak i od Boga, kako mu se činilo, on proživljava teskobu osuđenika na smrt. Ima li većeg bola i muke? I On oseća otpor prema takvoj sudbini. Možda bi i odustao, i zato moli da ga ako je moguće mimoiđe taj kalež sopstvene žrtve. I bori se unutar sebe. Tek nakon unutrašnje borbe nalazi smisao svog trpljenja. Lomi svoj otpor i dolazi do predavanja. Biva oslobođen od sebe. Ta unutrašnja drama koja počinje odbijanjem, završava se prihvatanjem vlastite sudbine. Oče! Ako hoćeš otkloni ovu čašu od mene. Ali ne moja volja, nego tvoja neka bude (lk 22, 42).

A ko su ljudi u Isusovom okruženju? Jedna grupa su sigurno njegovi najverniji prijatelji, doduše malobrojni i površnim ljudskim okom gledano, usuđujem se da kažem, nevažni. Interesantno i možda neobično je da među njima nema njegovih najbližih učenika. Oni su se razbežali. Neki su ga zatajili i čak izdali. Pa ko su onda, osim njegove majke, njegovi bližnji? Zanimljivo je da su to neke žene. Čak bezimene. Jedna ga je uoči muke pomazala nardovom pomasti. Primetićemo da su tu i Josip iz Arimateje i Nikodem koji su se pobrinuli za njegov ukop a nisu se neposredno isticali za vreme njegovog javnog delovanja. No, u ključnom momentu pred svom javnošću jesu stali uz njega i tako dokazali svoju vernost i odanost, a i Ivan će ipak smoći snagu i doći pod krst i prisustvovati umiranju svoga Učitelja.

Nekako izgleda da Isusovi učenici kroz tri godine, koliko su bili uz njega, nisu od njega ništa naučili, pa mi se čini da je to upotpunjuje njegov neuspeh i bol. Primetimo i mnoštvo ljudi oko Isusa. Prvo ga prihvataju  kao kralja, dive mu se  i kliču, da bi malo kasnije, doduše po nagovoru, ali ipak, urlali: „Raspni ga!“

Zar nas ne zbunjuje sve ovo? Kako očuvati unutrašnji mir i očuvati pouzdanje? Pogledajmo još jednom u Isusa. U sred tog bezličnog mnoštva, pored stvarnih i lažnih prijatelja i pored neprijatelja, On stoji uspravno i mirno, doduše sa unutrašnjim pitanjima i borbama, ali ipak nepokolebljivo.  On svedoči ono što bi čovek trebalo da bude. Istovremeno, kao osoba predstavlja osudu raznih oblika otuđenog čoveka.  Njegova muka je porođajna muka rađanja novog čoveka, koji se može roditi samo kroz vernost svom unutrašnjem pozivu ljubavi, istini i slobodi. Novi čovek se rađa samo umiranjem starog, jer „ko hoće život svoj spasiti, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj poradi mene, naći će ga“. (Mt 16, 25)

Vera u neku vrstu života posle smrti, u pobedu pravde i istine zajednička je svim religijama ovog prostora, a u hrišćanstvu se ona temelji na stvarnom uskrsnuću Isusa iz Nazareta. To bi trebalo da bude putokaz i potvrda pobedničkog puta iz svih teških situacija.

Hvala ti Bože za ovaj svet, i daj nam snage da danas, sada i ovde u ovom času,

U veri i sledeći tvoga Sina, korak po korak krenemo putem istine do onih visina

Koje Ti si nam dao. Jer, dragi Bože, samo ti si oduvek znao

Šta to nas čeka, šta to je dobro, i za šta vredi trpeti muku I pritom čvrsto držati Tebe za ruku.

Marijana Ajzenkol

Podijeli sa prijateljima: